„Bar“ (El bar, 2017)

„Strah nam otkriva kakvi smo“ – moto je trejlera uz koje smo sa nestrpljenjem iščekivali novi film španskog umetnika Aleksa de la Iglesije.

Za one koji prate rad ovog reditelja, pisca i scenariste, „Bar“ je još jedno u nizu njegovih prepoznatljivih grotesknih ostvarenja. Film svakako vredi pogledati jer je vrlo zabavan i mada je radnja skoncentrisana na malom prostoru, ona je vrlo bogata i intrigantna. Obilje humora, akcije, pa i scena borbe, uz dozu flerta jednog od omiljenih glumačkih parova Kasas-Suarez, čini „Bar“ opravdano vrednim naše pažnje.

Continue reading “„Bar“ (El bar, 2017)”

Iz ciklusa o Amenabarovim filmovima – “Agora” (Agora, 2009)

Još jedna biografska drama, u maniru istorijske fikcije, od tvoraca Alehandra Amenabara i Matea Žila, proverenog tandema, prati sudbinu Hipatije, grčke filozofkinje i naučnice iz Aleksandrije u 4. veku nove ere. U sudaru grčko-rimskog politeizma i filozofije sa tada već zvanično priznatom religijom, hrišćanstvom, neminovno strada žena koja je svojim držanjem i podučavanjem uživala veliki ugled i uticaj među savremenicima. Sam siže ove priče nam je poznat iz istorije, ali način na koji ga Amenabar i Žil donose prepoznajemo kao svojevrsnu umetničku vrednost. Pitamo se zašto su baš ovu priču odabrali da prenesu na platno.

Continue reading “Iz ciklusa o Amenabarovim filmovima – “Agora” (Agora, 2009)”

„Moje rijeke“ Faruka Šehića (Partizanska knjiga, Kikinda, 2016)

Intenzivna i stvaralački ubedljiva, ova obimom nevelika pesnička zbirka ispoljava svoju veličinu snažnim impresijama koje izaziva kod čitaoca.

Hiperosetljivi lirski subjekt beleži treptaje duha i zakonitosti sveta sa njegovim zločinima, nepravdama, nesrećama za koje je uvek odgovoran sam Čovek. Odjek defetizma, i to nikako praznog i dekorativnog, već shvaćenog kao posledica iskustvenog doživljaja tog vanrednog stanja društva koje zovemo ratom, prožima čitavu zbirku. Tematski markirane prevashodno ratom u Bosni, Šehićeve pesme se uzdižu kao revolt i potreba za svedočenjem o ljudskom zlu uopšte, o istoriji beščašća naše civilizacije 20. veka. Sabiranje svih tih senzacija i promišljanja u stihove predočava neodoljivu potrebu za pisanjem, koja je ujedno i neophodnost jer „samo u pjesmi je moguće oživljavati mrtve“ („Stakleni kliker iz Potočara“). Jedino stvaralački uobličene, tragedije dobijaju na težini i izlaze iz opšte blaziranosti, samim tim zastrašujućeg nam sveta.

Continue reading “„Moje rijeke“ Faruka Šehića (Partizanska knjiga, Kikinda, 2016)”

Da se podsetimo: Alehandro Amenabar (“Otvori oči” i “More u nama”)

 

Podsetiti se filmova španskog reditelja i scenariste Alehandra Amenabara, uvek je jedinstveno iskustvo. I baš zato što njegova ostvarenja zaslužuju da se o njima razmišlja i piše iznova i iznova, pominjem ga uz preporuku da „izlistate“ ponovo njegov opus. Krećući se od biografskih tema, pa preko misterije do horora, ovaj umetnik neguje nesumnjivo upečatljiv izraz. Žanrovski potpuno različiti, njegovi filmovi kao zajedničku osobinu ipak nose autorovo izrazito umeće poniranja u ljudsku psihu, suptilno ispitivanje naših pobuda i intimnog sveta. Ovog puta ću se ukratko osvrnuti na dva njegova filma, iz čega će se videti Amenabarov široki tematski spektar.

Continue reading “Da se podsetimo: Alehandro Amenabar (“Otvori oči” i “More u nama”)”

„Izgubljeni grad Z“ (The Lost City of Z, 2016)

“But a man’s reach should exceed his grasp,

Or what’s a heaven for?“

(Robert Browning, Andrea del Sarto)

Čovekova iskonska potreba da otkriva novo i nepoznato, žeđ za znanjem o svetu u kojem živi, središnji su motivi priče o Persiju Fosetu, britanskom istraživaču Južne Amerike tokom 19, i početkom 20. veka. Film „Izgubljeni grad Z“, za čiji se scenario i režiju pobrinuo Džejms Grej, ekranizacija je istoimenog biografskog romana o ovom nadahnutom pustolovu. Knjiga je nastala kao rezultat predane studije njenog autora, Dejvida Grana, pisca magazina „Njujorker“, koji je i sam obišao oblasti Južne Amerike koje je istraživao Foset.

Continue reading “„Izgubljeni grad Z“ (The Lost City of Z, 2016)”

„Nevidljivi svedok“ (Contratiempo aka The Invisible Guest, 2016)

Film sa odrednicama „krimi“, „misterija“ i „triler“ najavljuje nam da će nas priča koja sledi zasigurno prikovati za ekran, da ćemo se, zaintrigirani, u mislima kretati u raznim pravcima pokušavajući da razrešimo zagonetku u čijoj je srži jedan pravi krimi zaplet – ubistvo pod čudnim okolnostima. Film „Nevidljivi svedok“ (Contratiempo, 2016) španskog reditelja, Oriola Paula, već afirmisanog kada je reč o mračnim trilerima i to naslovima „Julijine oči“ (Los ojos de Julia, 2010) i „Telo“ (El cuerpo, 2012), nam u tom pogledu i te kako ispunjava ono obećano.

Za ljubitelje romana Agate Kristi, kao i ekranizacija njenih romana, ovo će biti prava poslastica, a za mladu filmsku publiku dokaz da se Mario Kasas vrlo dobro snalazi u ovom žanru.

Continue reading “„Nevidljivi svedok“ (Contratiempo aka The Invisible Guest, 2016)”

Ponešto o „Grebenu spasa“ (Hacksaw Ridge, 2016)

I mada nikad nisam bila veliki ljubitelj napomene: „Rađeno prema istinitoj priči“ jer zaista ne pravim vrednosnu razliku u korist dokumentarnog, a na račun mogućeg (verovatnog) unutar umetničkog dela[1], priznajem da su me duboko dirnule pojedine scene filma Mela Gibsona „Graben spasa“ (Hacksaw Ridge, 2016), za koji su scenario napisali Robert Šenkan i  Endru Najt.  I to upravo one u završnici, propraćene dodatnim snimcima intervjua sa stvarnim junacima bitke kod Okinave, koje nam je u ovom ostvarenju predstavila zanimljiva glumačka postava.

Čitaj dalje

O filmovima Toma Forda

„George: You know that only thing that has made the whole thing worthwhile has been those few times that I was able to truly connect with another person.“

(A Single Man, 2009)

Scenario za film „A Single Man“, prema istoimenom romanu Kristofera Išervuda, napisao  je Tom Ford, kojem je ovo ujedno bilo i debitantsko režisersko ostvarenje. Vrlo ozbiljno se pozabavio kako izborom teme, tj. romana koji će ekranizovati, tako i načinom, tehnikom kojom će se u tome poslužiti.

Čitaj dalje

O prvom romanu Nemanje Jovanovića

(„Milka zbogom, vidimo se sutra“, Partizanska knjiga, Kikinda, 2016.)

 „Najjednostavnije bi bilo da umrem, znam, da jednostavno krenem u šetnju, padnem na nečiji travnjak i umrem. Samo tako. Moja očekivanja nisu imala oslonac nigde, ma koliko ga tražio. I iznova sam stezao zube i govorio sebi da moram. Jedino bi me ta knjiga mogla ušuškati negde (…)“ (str. 113-114)

Pred nama je roman o piscu na njegovim stvaralačkim počecima, autsajderu koji ne vidi pred sobom budućnost, čiji se dani svode na stalno premeštanje – iz jednog  iznajmljenog stana u drugi, a koje za cilj ima, naslućujemo, pronalaženje mesta gde će moći mirno da se posveti pisanju. Ili je menjanje mesta boravka naprosto samo sebi cilj? Gde god da se nađe, junak se oseća podjednako nezadovoljno, uviđajući groteskno u svemu što ga okružuje. Živi ispraznu svakodnevicu jednog usamljenika. A to njegovo tumaranje, ponavljanje situacije povučenog, neshvaćenog i poniženog studenta, samo u različitom okruženju i sa različitim stanodavcima, možemo posmatrati kao naglašavanje junakove marginalne pozicije u svetu, društvu ili, pak, kao njegove neuspele pokušaje da nešto promeni. Čitaj dalje

Blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: