„Čovek po imenu Uve“ (En man som heter Ove aka A Man Called Ove, 2016)

Ne pamtim da me je skoro neki film toliko rasplakao kao „Čovek po imenu Uve“. Pogledala sam ga po preporuci prijatelja. Ako ste voleli humor u „Dobro da bolje ne može biti“ (As Good as It Gets, 1997), ali i emotivnu priču Sparksove „Beležnice“ (The Notebook, 2004), ova tužno-smešna drama o životu jednog osobenjaka će vas definitivno očarati. Snimljen prema istoimenom romanu švedskog pisca Fredrika Bakmana, od skora dostupnog u Laguninom izdanju i kod nas, našao se u konkurenciji za najbolji strani film na ovogodišnjoj dodeli Oskara.

Prema Uveu jednostavno ne možete biti ravnodušni. On je „mali“ čovek u poodmaklim pedesetim godinama kojeg upoznajemo kroz niz njegovih ustaljenih dnevnih aktivnosti, koje deluju šašavo, ali čine suštinu njegovog odnosa prema životu. Ponašanje lišeno svake građanske uglađenosti, manično uspostavljanje reda i postavljanje ljudi na mesto koje im, prema njegovoj proceni, pripada, može vas iritirati, ali i delovati začuđujuće direktno u pozitivnom smislu. A usput, mnogo toga što čini i govori će vas i nasmejati.

Ali, ko je zapravo Uve Lindal? Zašto ga susrećemo baš u trenucima kada planira samoubistvo? Zašto će novoprispele komšije odigrati tako značajnu ulogu u njegovom životu? Naime, paralelno sa onim što pratimo kao osnovnu radnju, postoji i retrospektivni tok gde junak evocira udarne životne događaje. Oba toka uspevamo da ispratimo ne gubeći na intenzitetu, naprotiv, oni se dobro prožimaju i gradacijski nam usložnjavaju doživljaj junaka i njegove priče. Vaspitan da život posmatra jednostavno, da poštuje red i pravila, Uve nastoji da održi sklad i mir i uprkos svim remetilačkim faktorima koji mu usput iskrsavaju. Doživeće ranu smrt majke, potom smrt oca, gubitak kuće, ali i kasnije gubitke u porodici koju je stvorio sa voljenom ženom Sonjom, kako vidimo, najsvetlijom tačkom u njegovom univerzumu. I pored ovog mračnog sižea, u filmu ima puno humora što i čini priču zanimljivom i dobrom. Svakodnevni obilasci naselja, briga da li su se susedi dobro parkirali i da li komšijska mačka prlja travnjak, rutina su koje se grčevito drži ovaj čovek kojem je malo toga smislenog za brigu ostalo. Doseljenje mlade porodice potpuno novog senzibiliteta u okruženje na koje je navikao, navešće starog mrguda da preispita svoj dobro isplanirani naum. Dva potpuno različita sveta, Uve i mlada majka troje dece, Parvaneh, ostvariće dragoceno prijateljstvo.

Svedoci smo, dakle, jedne ljudske sudbine. Nekima će ona delovati baš posebna, a nekome možda sasvim obična. Ono što će osvojiti one prve jeste vedrina sa kojom je oslikana, uprkos svemu. Tuga nikako nije u prvom planu, već glavni junak uz obilje svog prepoznatljivog cinizma, interesantnih smešnih opaski, ali istovremeno uz mnoštvo romantičnih i dirljivih postupaka što nam otkrivaju njegovu dušu. Priča o Uveu budi sve boje Života. Nudi ono što vrlo lako prepoznajemo kao univerzalne istine – o neminovnim teškoćama koje se na različite načine javljaju u našim sudbinama, ali i mogućnosti izbora da se borimo i njima uprkos.

U vremenima kada je pitanje da li išta više može predstavljati događaj, ovaj film reditelja Hansa Holma nas podseća da možemo da se uživimo u priču o drugome, pa – zašto da ne? – i da nad njom zaplačemo kao dete.

*Fotografija je preuzeta sa http://www.imdb.com

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: