Utisci o filmu “Valerijan i grad hiljadu planeta” (Valerian and the City of a Thousand Planets, 2017)

Volela bih da smo od Besona ovog puta dobili mnogo više. Čitajući prethodno kritike o filmu, shvatila sam da ne treba da očekujem previše, ali i pored toga sam iz bioskopa izašla prilično razočarana.

Kada je reč o samom vizuelnom ugođaju koji film pričinjava, tehničkim rešenjima prema kojima mogu samo da izrazim divljenje, ali ne i da ih podrobnije komentarišem jer zaista nisam ekspert, film dobija čistu desetku. Kao veliki ljubitelj “Petog elementa” (The Fifth Element, 1997), koji je u svoje vreme bio pravi događaj – po umetničkoj viziji, dizajnu, izgradnji jednog futuristički viđenog sveta – bila sam vrlo radoznala da vidim kakav spektakl će Beson kreirati ovog puta. I to u vremenima kada digitalna tehnologija omogućava nemerljivo veći razmah snage jednom takvom vizionaru i stvaralačkom duhu. Grad Alfa koji ovde upoznajemo je fascinantan, kao i mnoštvo pažljivo osmišljenih bića (treba li tu naglašavati izvanrednu maštovitost!?); planeta Mul i njeni stanovnici jesu jedna impozantna tvorevina. Film je jednostavno lep. Ali, sa moje tačke gledišta, tu je i kraj liste njegovih kvaliteta.

Continue reading “Utisci o filmu “Valerijan i grad hiljadu planeta” (Valerian and the City of a Thousand Planets, 2017)”

„Pariz može da sačeka“ (Paris Can Wait, 2017)

Male su šanse da će nas baš sve šarmantni Francuz uzeti za ruku i povesti na piknik u Lionu, degustaciju lepe hrane, mirisnih vina i time nas izmestiti iz svakodnevice, ali zato sve možemo da pogledamo novi film Eleonore Kopole.

„Pariz može da sačeka“, romantična je drama namenjena pre svega nežnijem delu filmske publike. Ljubiteljkama – a zašto ne i ljubiteljima? – ostvarenja kao što su „Pod suncem Toskane“ (Under the Tuscan Sun, 2003) i „Jedi, moli, voli“ (Eat Pray Love, 2010) svideće se i ova lepršava priča. Daleko od toga da ovde govorimo o naslovu koji je potpuno u rangu pomenuta dva, ali svakako da će biti jedno prijatno iskustvo za sve one koji od filma traže uživanje. Takođe, poslužiće kao podsetnik na važnost negovanja jedne posebne veštine, a to je radost življenja.

Continue reading “„Pariz može da sačeka“ (Paris Can Wait, 2017)”

„Nevidljivi čuvar“ (El guardián invisible aka The Invisible Guardian, 2017)

Novi španski triler „Nevidljivi čuvar“ (El guardián invisible, 2017), koji je potpisao dragi reditelj Fernando Gonzales Molina, pružiće pravo uživanje ljubiteljima pomenutog žanra. Ujedno, obradovaće i čitaoce noar romana jer upravo je prva knjiga „Bastanske trilogije“ (Trilogía del Baztán), popularne spisateljice Dolores Redondo, poslužila kao predložak za najnoviji Molinin film.

Bili smo radoznali kada je reč o adaptaciji ovog bestselera od strane proslavljenog reditelja tinejdž drama „Tri metra iznad neba“ (Tres metros sobre el cielo, 2010), „Želim te“ (Tengo ganas de ti, 2012).  Pogotovo nakon uspeha njegovog poslednjeg ostvarenja, očaravajuće romantične priče „Palme u snegu“ (Palmeras en la nieve, 2015), ovogodišnji naslov predstavlja nešto novo u opusu.

„Nevidljivi čuvar“ je interesantan film, naglašene napetosti i bogate psihološke podloge, gde pratimo inspektorku Amaju Salasar dok istražujući specifičan slučaj serijskog ubice biva progonjena dugo potiskivanim, mračnim sećanjima. Marta Etura uspeva da nam približi unutrašnja previranja i nemir glavne junakinje.

Continue reading “„Nevidljivi čuvar“ (El guardián invisible aka The Invisible Guardian, 2017)”

„Denkerk“ (Dunkirk, 2017)

Kada Kristofer Nolan najavi novi film, to je već samo po sebi događaj za ljubitelje kinematografije. A dani pred njegovu premijeru, razumljivo, protiču u znaku velikog nestrpljenja i najrazličitijih predviđanja. Jer sve čega se, u tematskom smislu, dotakao ovaj renomirani filmejker, pretvorilo se u zlato – dovoljno je napomenuti da govorimo o reditelju i scenaristi „Mračnog viteza“ (The Dark Knight, 2008), „Mementa“ (Memento, 2000) i „Početka“ (Inception, 2010).

Dosadašnje kritike Nolanovog najnovijeg ostvarenja „Denkerk“ (Dunkirk, 2017), kako domaće tako i strane, uglavnom korespondiraju kada je reč o oceni. Iako nema sumnje u to da će film pobrati brojne nagrade, kao i da je obećanje njegovih tvoraca po pitanju tehnički fascinantne realizacije ispunjeno, čule su se i ozbiljne zamerke. One pre svega idu na račun nedovoljno razvijenih likova, odsustva vodećih junaka i slabe emotivne iznijansiranosti. Postavljaju se i pitanja koliko se u filmu držalo do tačnosti u prikazivanju istorijskog događaja, kao i do jasnog pričanja priče.

Continue reading “„Denkerk“ (Dunkirk, 2017)”

„Potpuni stranci“ (Perfetti sconosciuti, 2016)

Da li su laži zaista neophodne da bi se održao zajednički život? Ako ne laži, a ono bar poluistine i prećutkivanja? Ko ima hrabrosti, neka pogleda film „Potpuni stranci“ (Perfetti sconosciuti, 2016), italijanskog reditelja Paola Đenovezea, koji se na vrlo originalan način bavi ovom i sličnim temama.

Sedmoro dugogodišnjih prijatelja se sastaje na večeri i mi pratimo kako protiče druženje. Tvorcima filma je pošlo za rukom da u svega nekoliko poteza predoče problem svake od veza čije aktere gledamo. Radnja se razvija vrlo dinamično, uz glumu na visokom nivou. Radi se mahom o intelektualcima koji pričaju o svakodnevnim temama – poslovnim poduhvatima, roditeljstvu, seksualnom životu. Predlog koji raspiruje opštu znatiželju, pa i pomalo perverznu potrebu za uvidom u nečiju intimu bar za jedno veče, okrenuće stvari naglavačke. Naime, dolazi se na ideju da svo sedmoro tokom večeri javno podele sve poruke i pozive sa svojih mobilnih telefona. „Hvatamo“ sebe kako, ne različiti od samih junaka, uživamo u razotkrivanju tajni, činjenici da padaju sve moguće maske i da oni koji su mislili da se najbolje poznaju, odjednom jedni druge gledaju sasvim drugim očima.

Continue reading “„Potpuni stranci“ (Perfetti sconosciuti, 2016)”

Alehandro Amenabar -„Regresija“ (Regression, 2015)

Američka krimi drama sa odlikama misterije, ali i horora, španskog scenariste i reditelja Alehandra Amenabara, donosi nam zaplet građen prema istinitim motivima, a u vezi sa navodnim brojnim slučajevima satanističkih obreda u pojedinim delovima Amerike 90-tih godina.

Složićemo se da je ovo definitivno najslabiji film vrsnog reditelja, pre svega zbog jednoličnosti kojom radnja teče, činjenice da ne uspeva u dovoljnoj meri da nam održi pažnju, a onda i zbog sugerisanog razrešenja koje već na početku iznosi jedan od likova. Naime, za film misterije ova priča je isuviše predvidljiva, a, kao što je to već ranije primećeno, nema ni elemenata klasičnog horora tako da nam ostaje da zaključimo da autoru i nije bilo previše bitno da stavi akcenat na obrt, tj. na zanimljivost uopšte. Jer znamo da Amenabar to i te kako ume kad hoće, o čemu svedoči uspeh „Duhova u nama“ (The Others, 2001). A ne želimo da verujemo da mu ovoga puta jednostavno nije uspelo. Šta bi onda, dakle, mogla biti ideja filma?

Continue reading “Alehandro Amenabar -„Regresija“ (Regression, 2015)”

„Nadarena“ (Gifted, 2017)

Kada ne trčkara okolo sa svojim prepoznatljivim vibranijumskim štitom u poteri za negativcima, Kapetan Amerika ume da nas obraduje i ponekom finom dramom.

Pored simpatičnih, šmekerskih uloga u osrednjim romantičnim komedijama, kao što su „What’s Your Number“ (2011), „Playing It Cool“ (2014), imali smo prilike da ga vidimo i u ozbiljnijim dramskim ostvarenjima. Tako je, na primer, u biografskom filmu „Puncture“ (2011) definitivno pokazao da nije samo lepo lice, a onda u „Before We Go“ (2014) debitovao i kao reditelj u, rekli bismo, varijaciji na poznati serijal filmova Ričarda Linklejtera sa nezaboravnim Itanom Houkom i Džuli Delpi u glavnim ulogama.

Ovogodišnji film „Nadarena“ (Gifted, 2017), reditelja Marka Veba, je solidna drama u kojoj Evans igra ujaka u borbi za starateljstvo nad šestogodišnjom devojčicom.

Continue reading “„Nadarena“ (Gifted, 2017)”

„Čovek po imenu Uve“ (En man som heter Ove aka A Man Called Ove, 2016)

Ne pamtim da me je skoro neki film toliko rasplakao kao „Čovek po imenu Uve“. Pogledala sam ga po preporuci prijatelja. Ako ste voleli humor u „Dobro da bolje ne može biti“ (As Good as It Gets, 1997), ali i emotivnu priču Sparksove „Beležnice“ (The Notebook, 2004), ova tužno-smešna drama o životu jednog osobenjaka će vas definitivno očarati. Snimljen prema istoimenom romanu švedskog pisca Fredrika Bakmana, od skora dostupnog u Laguninom izdanju i kod nas, našao se u konkurenciji za najbolji strani film na ovogodišnjoj dodeli Oskara.

Prema Uveu jednostavno ne možete biti ravnodušni. On je „mali“ čovek u poodmaklim pedesetim godinama kojeg upoznajemo kroz niz njegovih ustaljenih dnevnih aktivnosti, koje deluju šašavo, ali čine suštinu njegovog odnosa prema životu. Ponašanje lišeno svake građanske uglađenosti, manično uspostavljanje reda i postavljanje ljudi na mesto koje im, prema njegovoj proceni, pripada, može vas iritirati, ali i delovati začuđujuće direktno u pozitivnom smislu. A usput, mnogo toga što čini i govori će vas i nasmejati.

Continue reading “„Čovek po imenu Uve“ (En man som heter Ove aka A Man Called Ove, 2016)”

„Moj kralj“ (Mon roi, 2015)

Film koji karakteriše neverovatno uverljiva glumačka interpretacija. Koji tematski zadire u svu složenost i osetljivost odnosa između dvoje ljudi. Koji uspeva da dotakne one predele nesvesnog u nama, da se približi izvoru svih naših postupaka, potreba i ponašanja. Kroz priču o Toni i Đorđu pratimo kompleksnu dinamiku između zaljubljenih koji ne mogu da o(p)stanu zajedno.

Umetnici Maiven le Besko, francuskoj afirmisanoj rediteljki i glumici, stalo je do toga da radnju prikaže krajnje realistično, gotovo odajući utisak dokumentarnog filma. U pitanju je delo koje vas obuzima, ostaje da živi dugo u vama, možda upravo zbog jedne od bitnih teza koju postavlja, a to je da ljubav nije dovoljna. Zanimljiva Đorđova misao, da ljude ostavljamo iz istog onog razloga iz kojeg su nas i privukli, otvara nam novi ugao u analizi sopstvenih odnosa sa ljudima što prolaze kroz naš život. Dijalog protagonista u kojem Toni traži razvod, eksplicitno predočava ono što osećamo i uviđamo dok pratimo njihovu priču. Radi se o susretu potpunih različitosti koje se isprva raduju jedna drugoj. Đorđova sloboda, samouverenost, neuklapanje ni u kakve društveno prihvaćene, stroge okvire, kao i nesputano izražavanje emocija, strast koju u sebi nosi, šarm na koji se ne može biti imun, očaravaju. Ali, neminovno dolazi do sukoba onoga što je želja i onoga što je potreba. Toni mora, Đorđovim rečima rečeno, odbaciti to što ima jer ga nema na način koji je njoj potreban. Pokazuje se da, i pored ljubavi, svako brani svoje poglede na život i navike.  Uslovno, rekli bismo da se ovde problematizuju dva pogleda na svet – ljudi koji žive „pravolinijski“ i onih koji ne mogu bez svog „haosa“, koji su tu od danas do sutra.

Film u fokus stavlja našu nemogućnost prilagođavanja, razumevanja, a opet i ranjivost, žudnju za ljubavlju uz dozu mazohizma, kao i skrivene porive iz kojih zatvaramo oči pred onim što nas uništava. Ovo je jedna prava tragična priča, predstavljena kroz čitavu skalu ljudskih emocija. Pokazuje kakvi smo kad nas nadvlada strast, opijenost, kada osećamo ljubav, ali i kako izgleda kada smo doživeli razočaranje što vodi sve do mržnje i straha. Osećamo snažnu psihološku napetost uz, još jednom podvlačim, maestralnu glumu Vensana Kasela i Emanuel Berko, za ovu ulogu nagrađenu na festivalu u Kanu.

„Moj kralj“ nas navodi na razmišljanje o tome koliko nam je teško da odustanemo od onoga što nas pokreće, što, kako je to popularno reći, čini da se osećamo živima i koliku smo cenu spremni da platimo da nam to ne bude uskraćeno. Tako teško se, vidimo, rastajemo od idealne slike koju smo stvorili o onome sa kim delimo život, da smo spremni da idemo do tačke autodestrukcije. Tu racio zakazuje potpuno. Otuda i okvir filma čini junakinjin boravak na klinici za rehabilitaciju, nakon konačne tačke pucanja, uvida u to da ni davanje druge šanse ovoj mučnoj ljubavi ne pomaže i da se ljudi ipak ne menjaju. Razgovor Toni sa psihologom na početku, tumači nam njenu fizičku povredu kao podsvesni čin kojim se ona brani od već egzistencijalne ugroženosti. Ona zaista vapi za oporavkom u svakom smislu.

Pesma „Easy“, njujorškog alternativnog rok benda Son Luks, kojom je ispraćen film, značenjski gotovo da u potpunosti ostvaruje vezu sa njim. Njeni stihovi i sadržaj ovog filmskog ostvarenja čine jednu savršeno usklađenu celinu.  Zato odabir ove numere zaslužuje svaki pohvalu.

Ovo je film u kojem se prepoznajemo, koji ćemo, uz svu šarolikost osećaja koji u nama budi i delikatnosti pitanja koja otvara, dugo voleti.

*Fotografija je preuzeta sa http://www.imdb.com/

Create a free website or blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: